Povodom 70. godišnjice dodeljivanja nagrade Karnegi (2007) organizovano je glasanje za najbolju nagrađenu knjigu. Na objavljenoj listi deset najboljih knjiga našli su se i Pozajmljivači. Zahvaljujući nedorečenom kraju romana a na zahtev nestrpljive publike, Meri Norton je napisala još nekoliko nastavaka a priča o Pozajmljivačima i dan danas inspiriše umetnike – adaptirana je u brojne pozorišne predstave, igrane i animirane filmove.
Roman prati poslednje Pozajmljivače koji žive u staroj kući koja je nekad vrvela od malih ljudi koji preživljavaju tako što od ljudi pozajmljuju (odnosno uzimaju bez pitanja) sve što im je potrebno za ugodan život. Sada su ostali samo Satići – mama Zvoca, tata Ljusko i ćerka Arijeta – a čin pozajmljivanja čini se opasnijim nego ikad. Kada mala Arijeta konačno ubedi oca da je povede u pozajmljivanje, dogodiće se nešto od čega svaki Pozajmljivač strepi – biće viđena! No, kasniji događaji u romanu odgovoriće na pitanje koje ove male ljude muči od njihovog postanka – da li Pozajmljivači i ljudi mogu biti prijatelji?
U pismu iz 1966. godine koje je kasnije iskorišćeno kao predgovor jubilarnom izdanju, Meri Norton je objasnila kako je došla na ideju o Pozajmljivačima. U detinjstvu je razvila izrazitu kratkovidost, ali nije dozvoljavala da joj to naruši avanturistički duh. Iskoristila je slab vid kao vežbu za maštovitost. Pošto nije mogla da gleda u daljinu stvarala je sopstvene majušne svetove. Posmatrajući živi svet u porodičnoj bašti, pitala se kako bi ljudski život izgledao da smo, sticajem okolnosti, mnogo manji, na primer, veličine žabica koje bi se leti kupale u baricama pored imanja.
Pozajmljivači nisu nikakve vile ili magični patuljci već obični (predma minijaturni) ljudi od krvi i mesa sa različitim karakterima, navikama i snovima. Oni su, baš kao i autorka koja ih je stvorila, izuzetno praktični i kreativni. Čitaoci će uživati u opisima predmeta koje ovi vešti mali ljudi prekrajaju za sopstvene potrebe, a zahvaljujući izuzetnom daru Meri Norton za vizuelno, kretaće se kroz prostorije stare vile kao kroz sopstveni dom. Smejaće se autorkinim duhovitim dosetkama, poput one da tetka Sofi veruje da Pozajmljivači dolaze iz bokala sa vinom, ili Krampfurlovom zbunjenom licu dok mu prestrašena gospođa Drajver objašnjava da je videla nešto poput miša u odeći; strepeće za bezbednost porodice Satić, s nestrpljenjem će iščekivati Pevčevo pismo i iskreno će navijati da dečakov plan o izbavljenju uspe. Ali pre svega, naučiće da je svet ogromno, neistraženo prostranstvo prepuno mogućnosti na kojem ima mesta za svakoga od nas, ma koliko bili mali ili drugačiji.
